DISTOPIJSKA VIZIJA U IŠIGUROVOM ROMANU NE DAJ MI NIKADA DA ODEM

Sažetak

Ovaj rad bavi se aspektima Išigurove distopijske vizije u romanu Ne daj mi nikada da odem, najpre kroz vizuru nekoliko reprezentativnih dela istog žanra, a zatim ukazivanjem na najznačajnije specifičnosti pomenutog romana samog po sebi. Pritom se najviše pažnje posvećuje suštinskom pitanju – zašto se klonovi ne pobune, ali i upućuje na etičke dileme kloniranja, odnosno na nedoumicu da li su klonovi iz Išigurove sumorne vizije istinska ljudska bića ili tek pokušaj imitacije života. Za potrebe komparativne analize u ovom radu, ograničićemo se na tri monumentalna distopijska dela – antologijski roman Džordža Orvela 1984, futurističku viziju Oldosa Hakslija Vrli novi svet, i feminističku distopiju Sluškinjina priča kanadske spisateljice Margaret Etvud. Nakon ukazivanja na sličnosti koje Išigurov roman povezuju sa pomenutim delima distopijskog žanra – represivnu atmosferu, gubitak identiteta, itd. – u nastavku rada istaći ćemo specifičnosti koje njegovu distopijsku viziju čine jedinstvenom.